Ovo nije prvo iznenađenje koje me je zadesilo u karijeri, ali je najmanje očekivano i možda ono koje mi je najdraže – kaže sedamdesetogodišnji Laslo Kovač, priznati trener kajakaškog kluba NKM iz Segedina, koji više od četiri decenije vodi takmičare do pobeda, u Mađarskoj i u inostranstvu. Na ovogodišnjoj proslavi Kajakaškog saveza Srbije „Danu kajaka“, KSS mu je dodelio nagradu za doprinos kajakaškom sportu u Srbiji, a predsednik Mirko Nišović zvanično je legendarnom treneru uručio pehar prošle sedmice. 

− Zaista je bilo potpuno neočekivano kada su me pozvali u Beograd. Tamo je bilo dvadeset mojih nekadašnjih kolega trenera, i onih sa kojima sam se zajedno takmičio. Bio sam jako dirnut kada su mi predali pehar. Posle smo otišli da proslavimo ceo događaj jednim malim ručkom, ćevapčićima.

Živeli ste u Vovodini do svoje desete godine i govorite srpski. Kao trener i vođa reprezentacije, odnosno savetnik, davali ste podršku srpskim, hrvatskim i bugarskim takmičarima u postizanju međunarodnog uspeha. Ali ova nagrada govori mnogo više…

− Dok sam se vraćao kući, i ja sam razmišljao o tome šta je bio povod za ovo priznanje, zbog čega sam baš ja dobio nagradu za životno delo, s obzirom na to da je još nije dobio nijedan srpski trener. Činjenica je da smo četrdeset godina svesrdno pomagali kajak i kanu sport u Vojvodini. Njihovi počeci, u poređenju sa našim mogućnostima, i okolnostima kod nas u ono vreme, bili su strašni. Mnogo puta sam pričao deci, kako sam tada išao da vidim gde trenira Milan Janić, Natašin tata. Stalno su me zvali da dođem da pogledam kako se pripremaju tamo preko. Umesto sale za vežbanje našao sam šumu, gde je Milan sekao drva, i napravio različite primitivne sprave za vežbanje. Kajak i kanu su u Srbiji u ono vreme bili strašno zapostavljeni. Od tada su ipak mnogo napredovali. I moji nekadašnji takmičari se sećaju koliko pomoći su dobijali. Na primer, olimpijski takmičar Mirko Nišović, koji mi je i predao nagradu, pripada onoj generaciji koja je to lično osetila. U ono vreme mi smo im bili strašno privlačni. Bili smo blizu, a uslovi kod nas su bili potpuno drugačiji. Veslačke staze u Segedinu i u obližnjem Nacionalnom olimpijskom centru za kajak-kanu i veslanje, za njih su bile san. Kao i naši popularni sportisti iz tog perioda. Obožavali su mađarske trkače. Kalman Petrovič, Kajner, Pager tada su već bili postigli međunarodni uspeh. Mi smo im pružali čvrstu podršku u čemu god smo mogli. Radujem se tome što nas nisu zaboravili, kao i tome što je sve to rezultiralo time da Nataša, koju poznajem od rođenja, kao i njenu braću, pređe da se takmiči za nas.

Saradnja sa Natašom jedna je od najvažnijih epizoda u Vašoj trenerskoj karijeri, čak i ako ima istine u Vašoj ranijoj izjavi kako ste trideset godina ostarili radeći sa njom…

− Iz iskustva znam da oni pravi, veliki takmičari imaju poseban karakter. Njih ne možete upoređivati sa osrednjima, i stavljati ih sa njima u isti koš. Oni žele da su uvek na svetskom vrhu, ili žele da pobede na Olimpijskim igrama, i to je zastrašujuće i za njih i za mene. To dovodi do tenzije. Ona nije jedini trkač sa kojim sa imao konflikte, ali to je za jednog trenera gotovo neizbežna, skoro prirodna stvar.

Velika borbenost i želja za dokazivanjem nije zaobišla ni Vas, s obzirom da ste i pored velikog fizičkog nedostatka sa kojim ste započeli svoju karijeru, postali jedan od vodećih sportista. Kako je to uticalo na Vašu karijeru?

− Možda sam zbog toga imao jaču volju. Kada sam bio mali, zbog dečije paralize jedna noga mi je bila oduzeta. Idući od jedne bolnice do druge, video sam puno dece koja su bila potpuno nepokretna, i stalno mi je bilo u glavi to da bih želeo da budem lekar. U odnosu na mnoge od njih, ja sam imao sreće, ali me je bolest ipak veoma ograničavala. Godinama kasnije, kada sam imao prilike da sednem u kajak, moj svet se preokrenuo. Pre toga, do svoje osme godine, nisam znao ni šta je sport. Ali kajak je sve promenio. Vratio mi je život. Deset godina sam bio takmičar u reprezentaciji, i dok sam na Olimpijadama trkao sa sportskim ikonama, puno puta sam se prisetio odakle sam krenuo.

Da li je tu je već bilo očigledno da ćete karijeru nastaviti kao trener?

− Zapravo, jeste. To se dogodilo ’73-će, kada sam posle smrti svoga oca prestao da se takmičim. Kao i moje kolege, krenuo sam sa najmlađim kategorijama, pa sve do odraslih. Postojala je potreba za trenerima, posebno nakon što su se u Segedinu stvorile veće mogućnosti pokretanjem naftne industrije. Tada sam uspeo da nagovorim vodeće ljude da dovedemo ovde ozbiljne takmičare i trenere. Među njima su bili Čapo, Švidro, a tada je došao i Kemečej. Klub u Segedinu postao je ozbiljna baza profesionalaca. Nastavili smo da se razvijamo u svakom pogledu: danas ovde dolazi već 520 dece. Uz sve ovo ide veoma težak rad i upornost, a znamo i čega sve jedan trener treba da se odrekne zbog ovoga. Samo jedan mali primer: kao i drugi roditelji, rado bi i trener odveo svoju porodicu na letovanje, ali zbog takmičarske sezone to je uvek neizvodljivo. Ali ja ne žalim ni zbog čega.

Postojao je jedan period kada nije bilo baš dobro biti u jednom klubu iz unutrašnjosti, čak ni ako su uslovi za rad bili veoma povoljni. Da li ste i Vi iskusili nešto slično?

− Iskreno rečeno, jesam. Klubovi iz glavnog grada su imali jake lobije i favorizovali su svoje takmičare. Kada sam bio tinejdžer dešavalo se da sam po pet puta morao da se plasiram i pobedim kako bih mogao da odem na neko evropsko takmičenje. Danas je, na sreću, sistem mnogo bolji. A što se tiče života u unutrašnjosti: on ima svojih prednosti. Atmosfera je drugačija. Ovde nema tolike užurbanosti, ima mnogo više vremena za komunikaciju sa takmičarima.

Svaki trener ima svoj karakteristični način rada. Kakav je Vaš?

− Imam jednu slabu tačku, a to je da nisam toliko strog. Takođe, imam razumevanja i to takmičari cene. I ono što je još karakteristično za mene, to je da sam iskren. Na ova tri kvaliteta se zasniva moj odnos prema ljudima.

Spadate u one trenere koji su i danas aktivni. Šta mislite, čemu možemo da zahvalimo što je tako?

− Možda samo tome da kada čovek radi nešto ovoliko dugo vremena, ni ne pomišlja na to da prestane s tim. Jako me je motivisalo kada je Ana Karas došla kod mene i isto sam toliko motivisan i sada, juniorima i mladim trkačima u grupi ispod 23 godine. Verujem u njih. Treba ih podržati, jer žele da postignu ono što smo mi nekada. Taj entuzijazam me pokreće. Nadam se da ću se držati još neko vreme, a posle ću da budem navijač.

Šta biste poručili mladim trenerima koji danas započinju svoju karijeru?

− Neka im cilj ne bude samo efikasnost. Koliko god da dobro rade, povremeno će se susretati sa neuspehom, i tada treba znati početi ispočetka. I najvažnije: ovo treba da radi samo onaj koji će umeti da radi srcem i dušom.

Tekst je preveden i preuzet sa zvaničnog veb-sajta Kajak-kanu saveza Mađarske, i možete ga pronaći ovde.

foto: Čaba Karnok